Davor GOBAC: Htio sam si kupiti Ramonese na CD-u, jer imam to sve snimljeno po nekakvim kazetama, a ploče su izgrebane, pa sam si htio kupiti na CD-u.

Arlena NOVAK: Vidim, porastao ti je standard — kupujes čuda moderne muzičke tehnike.

0. GOBAC: Da, da, kupil sam si jedan CD i sad ću ga gledat doma. Ma imam i player.

A. NOVAK: Dakle, rješavaš se ploča u svojoj diskoteci?

D. GOBAC: Već sam ih se riješil. Spremil sam ih u kutije i sad ću ih sbuksat na tavan. Kupil sam si CD i kazić, a ploče više uopće neću kupovat. Šta će mi ploče?!

A. NOVAK: Je li to savjet i tvojoj publici kako da se odnose prema izdanjima »Psihomodo popa«?

D. GOBAC: Ma ne, tko ima gramofon — to je u redu. Ali, ja imam nekakav prastari kaj sam ga isto bacil na tavan. Osim toga, i vani sad prestaju proizvodit ploče. Čini mi se da je proizvodnja ploča vani smanjena nekakvih sedamdeset posto. Da si kupim neki bolji gramofon bilo bi ga šteta, jer ovo su sve stare ploče, pa ću radije kupovati CD.

A. NOVAK: Izgleda da nisi baš bio pažljiv u rukovanju svojim pločama?

D. GOBAC: Nisam uopće pažljiv i zato mi je CD izvrstan jer tu nemaš kaj bit pažljiv. Ja sam svoje ploče uništil u roku od dva mjeseca. Pa naravno da se sjećam koja mi je bila prva ploča! Buldozeri — Pljuni istini u oči. Išao sam u peti osnovne kad sam je kupio. Nisam je čak ni ja kupio nego sam je naručil od jednog starijeg frenda...

A. NOVAK: ... jer si ti bio lijen iz Trnskog otici do prodavaonice u gradu?

D. GOBAC: Da, a ujedno sam se mogao i dobro isfurati: kao, ne smijem si ići kupit ploču. Nije je tada bilo u Trnskom, nego samo u gradu. Nije baš da je Trnsko tada izgledalo kao selu u Zagrebu, već je tada tamo bilo i nebodera, nego jednostavno nisu imali ploča od Buldožera. Ta njihova prva ploča bila je šokijana za Jugu, nitko ništa takvog nije izdao do tada. Ja sam je preslušao kod jednog prijatelja, bili smo kikići, i baš mi se svidjelo kak onaj striček bljuje na ploči i priča pizdarije.

A. NOVAK: Pa si onda to i preuzeo za svoj moto vlastite karijere.

D. GOBAC: E, to su uticaji prve ploče. Imam je još uvijek doma, al' normalno, nije za ništa — za smeće je i ćuvam je više iz nostalgije.

A. NOVAK: Kakav si standard tada imao: na kakvoj si opremi slušao ploče, što su ti starci mogli priustiti?

D. GOBAC: Prvi gramofon s radiom, neki »lskrin«, kupili su mi starci i na njemu sam odvaljival na Sweetov-ce, na Suzy Ouatro Pa to ja još i dan danas slušam. Baš sam sad vidio prvi CD od Sweetovaca to ću si kupit. Pa onda ona stvar od Suzy Quatro Devil Get Drive — to je ludnica. Te daleke sedamdesetpete vidiš kakav su mi standard imali starci kad su mi kupili »lskrin« gramofon s radiom. Onda sam bio dobar pa su mi kupili »Toscu« 15, što je već bio mrak: ludnica od sounda, nekakvi zvučnici... ti samo stisneš, a ono sve samo ide. Nikad poslije nisam kupio bolji gramafon, kupovao sam kaziće, tu i tamo sam kupio neku ploču, ali bi ih rijetko slušao. Pogotovo sad otkako smo počeli svirati. Ali sad ću si kupiti sve CD-e na svijetu, kao prve: sve Ramonese.

A. NOVAK: Na kakvoj muzici si ti odgajao svoj stil?

D. GOBAC: Taj peti razred je počeo sa Sweetovci-ma, Suzy, Zepelinima, Genesisima, koje danas ne mogu čuti. Yesovci — pa to mi je grozno. Negdje u šestom razredu sam otkrio Beatlese i poludio za njima. Kupovao sam sve njihove ploče iz novina izrezivao sve članke o njima, a imam ih još i danas teku sa zaljepljenim slikama i izrescima. Sa mojim prijateljem Slobodanom, koji je poslije svirao u Fortunjerosima bubnjeve, bio sam glavni manijak za Beatlese, a kako je on imao sestru u Londonu, stizale su ploče od tamo, kojih tu nije bilo za kupit. Pred kraj sedmog razreda uletio je punk i Beatlesi i sve ovo drugo otišlo je u generalni kurac, na red su došli Sex Pistolsi, Clash i ostalo, počeo sam sviratl s Klinskom pomorom i otkačio na muziku.

A. NOVAK: Kako to da se nikad nisi upisivao u muzičku školu?

D. GOBAC: Nisam ni kroz vrata prismrdio unutra, ni vidio učionice muzičke škole, a u sedmom osnovne stric mi je poklonil svoju gitaru i tu sam ja prangijao. Popodne smo si sedili kod nekog doma, slušali Beatlese, rondali po instrumentima i mislim da smo za te svoje godine bili dosta divlja deca. Preko punkera počeo sam ulaziti u Lou Reeda, Velvet Underground, ranog Bowiea. Kad sam prvi put slušal Bovviea, kao mali klinac, to mi je bilo apsolutno bez veze.

A. NOVAK: Kako su tvoji doma podnosili tvoje egzibicije sa zvučnicima?

D. GOBAC: A kaj da mi rade?! Oni su slušali muziku kao i svi ostali starci, neki zabavnjaci su u igri, a fala bogu, nisu nikad slušali narodnjake. Stara mi je... kak se to veli... radila je u računovodstvu, a stari je kemijski tehničar i nisu nikad previše otkidali na muziku.

A. NOVAK: Imaš li braće i sestara?

D. GOBAC: Ne. Ustvari, imam preko pravog starog koji živi u Svicarskoj. Nismo se vidli četiri godine, nešto smo se udaljili jedan od drugog.

A. NOVAK: Kad si prvi put otišao na koncert?

D. GOBAC: Na Bijelo dugme, mislim, u Domu sportova 76. Tad sam išao u šesti razred, bila je to ludnica, tad je Dugme stvarno bilo nešto.

A. NOVAK: Jesu li se tebi sviđale te pjesme ili te više privlaćio masovno događanje?

D. GOBAC: Kad sam bio klinac, meni je to rano Bijelo dugme bito dobro. Pa to je bio prvi pravi rock'n'roll u Jugoslaviji. Bregović je tad žestoko pušio Pagea i Zeppeline i to mi je zbilja bilo dobro. Pa i dan-danas kad pogledaš, to je puno bolji i jači rock'n'roll za mnoge bendove koji se danas prodaju da sviraju rock'n'roll. Ma neću nikoga ogovarati, jebe mi se...

A. NOVAK: I ti se držiš onoga: o kolegama sve najbolje?

D. GOBAC: Ma ne, ja sam s dosta Ijudi prijatelj i dobro ih poznajem, ali s mog stanovišta gledanja mislim da možda samo njih par radi nekakav rock'n'roll, a svi ostali rade samo da bi preživjeli. Ne treba ih zato pljuvat, ali ne treba zato ni volit to kaj rade.

A. NOVAK: U koju skupinu sebe ubrajaš; od te dvije spomenute?

D. GOBAC: Mi smo jedini rock'n'roll bend u zadnje vrijeme u bližoj okolici, po pravim mjerilima rock'n'rol-la. Da u to ne uvaljujemo pop koji nema veze s time. Trebao bi se taj kanal konačno izgraditi da postane jasno šta je šta. Sad i Novi fosili izlaze u rock'n'roll časopisima — pa di tu ima mozga?!

A. NOVAK: Koje ti mjerilo uzimaš za razvrstavanfe na rock'n'roll, pop i šlager?

D. GOBAC: Vrlo je jasno kad ti dođeš na koncert i gledaš bend kad svira, nema tu definicije, pa to se kuži. Mislim da u toj muzici postoji nekakva tradicija koja se prepoznaje kad gledaš bend, pa se po tome može mjeriti tko je rock'n'roll. Kako se vani to i radi. Tamo se vrlo dobro zna u kojim klubovirria svira rock'n'roll bend jer se kuži da je to taj film, da je iz te tradicije i te furke. Pa daj vidi tko u Jugoslaviji svira rock'n'roll? Mi, Partibrejkersi i gomila bendova koji nemaju ploču. Sad, dal je to dobar ili loš rock'n'roll, o tome ćemo poslije. Istina je da gomila tih bendova ništa ne vredi, ali želi svirati rock'n'roll, a ono ostalo je sve pop.

A. NOVAK: Spominjao si prijateljstvo s muzičarima, tko su ti zapravo od njih pravi prijatelji?

D. GOBAC: Baš pravi frend mi je Đuro (Branko Đurić, op.a.). S njim se stalno čujem — čestitam mu, dobio je sina. Znam i ostale Ijude, ali s njima nisam nikad tako puno vremena provodio kao s Đurom, dakle, oni su mi poznanici, ali mi je puno Ijudi drago. No, ne mogu reći da smo nekakvi grozni prijatelji, kad smo u zivotu proveli dva dana. Tko zna kaj bi bilo da provedemo deset. Možda bi se jedanaesti dan poubijali.

A. NOVAK: Kojim oruzjem?

D. GOBAC: Alkoholom. Pobjednik, u svakom slučaju, bio bi alkohol.

A. NOVAK: Primijetila sam da u Zagrebu baš ne postoji dobar običaj da muzičari jedni drugima odlaze na koncerte, čak i kad su kod kuće, kad nisu poslovno odsutni.

D. GOBAC: Kad imam vremena i kad me nekaj interesira, onda dođem.

A. NOVAK: Što te zadnje interesiralo?

D. GOBAC: Od domaćih bendova? Jooj! Ma ja ti nisam u zadnje dve godine vidio ništa. Bil sam na koncertu David Bowiea, Ramonesa i Tine Turner i takvu grešku više napravit neću. Možda je Tina Turner jako popularna zvijezda, možda nju voli pol svijeta, al meni je bilo dosadno maksimalno.

A. NOVAK: Za razliku od Ramonesa, gdje si uzivao?

D. GOBAC: Nisam ja sad nekaj pametan, ali cijeli bend tako misli. Ramonese smo, vjeruj mi, diplomirali. Zivimo s tom muzikom i zbilja već razmišljamo na taj naćin, ne samo Ramonesa, nego svih bendova na tom tragu. Bili su mi strahoviti. U Zagrebu ih, doduše, nisam baš pošteno ni pogledal, jer smo bili ostraga, a tamo se baš i nije nešto čulo, ali odmah poslije naše svirke u Ljubljani, gdje smo im isto bili predgrupa, išao sam na miks pult i celi koncert sam odgledal do kraja. Riknul sam! Meni je to fantastično. Ljudi po gradu pričaju da su Ramonesi za kurac, ali meni je to strašno. Onaj tko je nekaj drugo mislil u glavi, i sad se suočil s tim u realnosti, sad priča da je sve prevelika buka, da je kaotično, da nisu razumjeli... Ti Ijudi su izmislili muziku koju sviraju i to je tak. Ploče su im slade i mekše nego uzivo, a to je isto što i nama predbacuju. Jebi ga, studio je jedan vid isfuravanja muzike, a live je live.

A. NOVAK: Koliko ti i tvoj producent Piko Stančić svjesno omekšavate svirku u studiju?

D. GOBAC: Ne znam koliko Stančić ide na to (smijeh) ali mi kao bend to odrmamo u studiju maksimalno. Zadovoljan sam kako je Piko sproducirao ploču, ali u budućnosti ćemo svako ići na to da ploče budu što tvrđe, a da imaju što rafiniraniji sound, da sve bude čisto, čist i jasan zvuk, a da žega u glavu, da ima što više druka. Tu veliku ulogu igra i vrijeme i brzina snimanja. Mi smo ovu zadnju ploču snimili za šest dana, a onda smo otišli u Rusiju, a Piko je sve miksal.

A. NOVAK: To je dosta ležeran odnos prema svom materijalu: odeš na turneju i pustiš producenta da radi u tvom odsustvu?

D. GOBAC: Misliš da sam imao izbora? (smijeh) Ma nije bilo frka, s Pikom radimo, on je šesti član benda. Gledaj, svako bi se sad mogao sjesti i biti pametan: sad bih ovo drukčije, pa ono... No, tako je ispalo, mislim da je Piko jako dobar posel napravil, a sad je sve skupa moglo biti i žešće, a neko bi mogao reći da je moglo biti manje žestoko — uvijek će tako biti. Ni jednu ploču nećemo napravit tako da ćemo moći reći: e, sad je to hiljadu posto ono kaj smo hteli. To nemre napravit ni jedan bend na svijetu. Dok smo bili u Rusiji čuli smo se često s Pikom, rekao bi nam šta miksa i šta se dešava, pa kak me ne bi zanimalo — moja vlastita ploča.

A. NOVAK: Nisi se dakle, sasvim prepustio čarima turneje od gotovo tri mjeseci po Rusiji?

D. GOBAC: Aha, to su čari koje bih ja prepustio Rusima. Tamo je sa čarima bilo malo teže. Tu i tam saznalo pogodit da bi bilo dobro. U Moskvi smo zbilja znali zaružit, ali po Sibiru... Sibir je zemlja bez čari. Tamo su komunisti pojeli čari za dorućak već davno, davno, prije četrdeset, pedeset gdina. Jadni ti Ijudi, tamo ima izvrsnih Ijudi, koji ne smiju prdnut.

A. NOVAK: Kakav su dojam na tebe ostavili Ijudi s kojima si, kazeš, znao zaruziti?

D. GOBAC: Družili smo se s tim bendom koji je sviral s nama — Electro club i sa svojim menadzerom po Rusiji — Zoltanom i medusobno. Nas petorica smo se tak družili da su nam već razgovori uz jutarnju kavu bili takvi, da se netko prišuljal pa pričuo dvije riječi, da nas sigurno više ne bi ni pozdravil na cesti. Ono: kak si se posral jutros? Tigrasto. Grozno.

A. NOVAK: Kad si ovako dugo na tumeji s bendom, vjerojatno si ubrzo počnete ići na živce. Jel ti teško komunicirati nakon nekog vremena s Ijudima s kojima provodiš 24 sata dnevno?

D. GOBAC: Mi smo si prošli sve svoje faze: i kad smo se mrzili i kad smo se volili. Sad nam je sasvim jasno gdje smo i poznajemo se jako dobro. We are happy family. Nema problema. Znaš u čemu je problem. Ne u komuniciranju s njima, nego je problem u tome, da kad mi dugo vremena komuniciramo samo međusobno, onda je teško izać među Ijude. Izademo medu Ijude i skuzimo da se ni sa kime osim medusobno ne znamo razgovarat. Kad Ijudi osjete naše šale i pošalice i pizdarije koje si nonstop radimo i kad počnem razgovarat s drugim ljudima skužim da sam definitivno idiot i da se mogu razgovarat samo s četiri čovjeka na svijetu. I sa Stančićem naravno. A ako Piku dugo ne vidimo, moramo pažljivo razradivat da dođemo jedan do drugoga. Nije nama problem medusobno, nego teško je posliie među Ijude izaći, jer totalno uđeš u jedan drugi tilm i skužiš da drugi Ijudi imaju drugih problema, osim iz koje harme počinje pjesma i jesu li im gitare naštimane. lli, recimo, odeš negdje na piće i skužiš da drugi Ijudi imaju potpuno drugi odnos prema novcima. Mi smo u zadnje vrijeme polagano i pogubili kriterije.

A. NOVAK: Na koji si ti način izgubio krrterije prema lovi?

D. GOBAC: ]edno vrijeme kad narn ide imamo love, sva nam je nešto jeftino i onda dođeš medu Ijude koji normalno rade svoj posao i skužiš da su relacije negdje zajebane, da je nekome jako puno dati 200 miliona za CD, da mu je to strašno velika lova, da nekome kad je ima u džepu nešto znači. A onda prode par mjeseci, ako ništa ne radimo i dobro se istrošimo; dođem na te grane kad mi dvesto milja u džepu znači da se osjećam kao glavni frajer u gradu. Tak zivimo i svima nam se tako dešava. Ali to je zanimljivo. Mislim da bi mi bilo stravično dosadno da imam toliko love da više ne moram misliti na nju. Život bi mi bio duplo dosadniji. Kad bi onda izgubil kriterije i da se opet vratim na ono da nemam ništa, mislim da bih umro.

A. NOVAK: U posljednje vrijeme otkako je cijena bendu skočila, prvi put u desetogodišnjoj karijeri možeš se pohvaliti da zaista zarađuješ neke pare. Da li i ti poput nekih tvojih kolega to korisno investiraš ili naprosto liječiš živce trošenjem?

D. GOBAC: Sad si mislim napravit tavan za živjeti, uredi ću ga. Ali nemoj mislit da sam bogataš, od nekakvih cifri od pola milijuna maraka — ja sam daleko.

A. NOVAK: Kažeš da turneja donosi lovu, a ne ploča. U današnjim uvjetima prodanih trideset i pet hiljada nije sasvim bezazleno.

D. GOBAC: Za rock'n'roll to je jako dobra cifra, ali novci koje sam ja dobil od te ploče, mislim da bi se i čovjek koji radi na naftovodima zaplakao da dobije taj račun. Nemam ništa protiv Jugotona, ali to kaj sam ja dobil je — sramota. Uopće ne znam gdje ti novci nestaju. Kad bih sad izračunao koliko košta 35000 ploča po neznam kako niskoj cijeni i kaj se sve plaća od toga, mislim da jako puno Ijudi jako lepo živi od te tiraže. Ne znam kakve se tiraže u Jugoslaviji moraju prodat da bi se neko obogatio od ploća. Al ploča je ploča, a koncertima bend dokazuje da postoji. Evo sad su vani provalili neke frke da Ijudi nisu ni svirali ni pjevali na ploči (Milli Vanilli, op. a.), prema tome ploču možeš snimiti, a kak danas to ide, možeš snimiti kaj god hoćeš. A kad vidiš bend uživo skužiš kaj je to. To se desilo i s Ramonesima: Ijudi su čuli ploče, a kad su se suočili uživo s njima, rekli su da nisu ništ razumjeli i da je to za kurac. Dobili su dozu prljavog zapadnjačkog rock'n'rolla, na koji, očito, nisu navikli.

A. NOVAK: Kako su dećki iz Ramonesa komentirali vaše nastupe prije njihovih koncerata u Ljublja-ni i Zagrebu?

D. GOBAC: Gledali su nastup i Johnny si je uzel sve ploće. On i vodi bend, uz menadzera se brine za sve u bendu, on mi izgleda glava porodice. Poslije svirke su nam čestitali da je sve bilo OK. Čini mi se da su bili iskreno šokirani da netko u Jugoslaviji tako svira

A. NOVAK: Nakon turneje po Holandiji i Rusiji, na;avljivao si nova inozemna gostovanja. Što se sada događa s tim planovima?

D. GOBAC: Marcel (Van Hillt, voditelj MTV-a, op. a.) bas mi se nedavno javio s medenog mjeseca iz Mexika. Kad on sad odradi taj svoj medeni mjesec, onda cemo s njim raditi turneju, jer će on krenuti sa svojim bendom. Nije više na MTV-u, ima bend i to već duže planiramo. Ploča će mu izaći tek u proljeće i onda ćemo na turneju po Holandiji i Belgiji, a vjerojatno će i on doći s nama svirati u Jugu.

A. NOVAK: Kakva su ti iskustva dogovaranja i organiziranja koncerata vani u odnosu na ove domace prostore?

D. GOBAC: Vani kad se nekaj dogovoriš, to su takvi detaljni ugovori... U Holandiji smo dobili ugovor koji je imal stavku šta pijemo na bini. A da ti ne pričam o tome kakav je izbor binske opreme, i to za nas koji prvi put dolazimo na turneju, nekakav bend iz Juge. Onda možeš mislit kak se odnose vani prema Ijudima koji su već godinama zvezde. To je savršena poslovnost. A kod nas ako te netko zajebe, prevari te, ugovor ti nista ne znači. Možeš samo uzet štangu i otić razbit mu pičku. E, ako te onda ozbiljno shvati, to ti više ne bu delal.

A. NOVAK: Koji je bio tvoj maksimum bezobrazluka u istjerivanju svojih prava?

D. GOBAC: Ma bilo je svašta: teranja Ijudi u materinu prek novina, lupanja na vrata, svega... Al to bu uvijek tak. Evo, pokušavalo se nešto raditi, Društvo muzicara pa Kurtovic se zbilja trudio da nekaj isfura ali nemam pojma kaj se s tim dešava i jel bu to preživjelo ili ne. Ni Ijudi koji se time bave nisu baš složni.

A. NOVAK: U posljednje vrijeme stalno ste na svirkama. Jesi li i ti jedan od muzičara koji najbolje nove pjesme radi baš na putovanjima?

D. GOBAC: Ma ja ti nikad ne radim stvaci da sjednem i dimi mi se iz glave i tu budem jako pametan i osjećam svemirske vibracije. Ma osjećam kurac. To kad uleti stvar, onda uleti, kao Aids go home. Ta stvar je samo na liveu. Videl sam grafit gdje je pisalo Aids go home i napravil sam stvar samo s tim tekstom. Još nisam došel u tu fazu da mi se dimi iz glave, kako Ijudi obično znaju radit fame oko svojih stvaralačkih zanosa. Nabijem ih na kurac! Onda odu negdje kao, u stvaralaćki zanos, i donesu hrpu dreka.

A. NOVAK: Ti dakle, na turneji radije uživaš u turističkim atrakcijama?

D. GOBAC: Na turneji pijem abnormalno puno piva. Imam faze kad ništa ne pijem, a imam faze kad non stop ločem, kad samo sjedimo na šanku, pijemo i sviramo. Imamo faze kad non stop ležimo u hotelskoj sobi buljimo u plafon i idemo svirat, a imamo i faze kad idemo na turistička razgledavanja grada. To su najgore faze. A naganjanje komada? Ma to smo radili jedno vreme, ali znaš kaj? Mislim da sve te dobre komade uopće ne možeš sam tak nać. Sve to kaj te naganja dok sviraš je onak, lagana pizdarija. Nisu cure ništ krive, ko ih jebe.

A. NOVAK: Jesi li zaljubljen?

D. GOBAC: A kaj ti misliš?

A. NOVAK: Sudeći po tome da si djevojčicu doveo na intervju — jesi.

D. GOBAC: Jesam, da, već sam sa svojom djevojčicom duže vrijeme. Al nemoj me o privatnim stvarima. Pa bez Ijubavi se ne može. Moraš biti zaljubljen da bi ti bilo dobro u životu. Onda imaš kompletiranu neku sliku u glavi. Kad nemam curu i kad nisarn zaljubljen,

onda sam ludak, na cesti, a ovako moras doci u fazu da vidiš kako to izgleda i s one druge strane. Hey babe, take a vvalk on a board side. Moras se malo prošetati po toj straight liniji, čisto da vidiš kak ti je dobro na ovoj drugoj.

A. NOVAK: Kako podnosiš kad te djevojke ostavIjaju?

D. GOBAC: Ovisi na koji način me ostavi i ovisi koliko je u tom trenutku moj ego povrijeden.

A. NOVAK: Što ti vrijeđa ego?

D. GOBAC: Bukvalno, od onog kad me netko pošaIje u pizdu materinu, do onog kad mi na fini način veli: stvari su vam, onako, dosta dobre. Tome koji mi veli da su mi pjesme »dosta dobre", najradije bih glavu odrezal. Najviše volim onog koji veli "izvrsne su ti pjesme" ili onog koji kaže »za kurac je«. Nije mi baš drago, ali mi je taj čovjek odmah čišći i draži.

A. NOVAK: Kako je izgledalo tvoje prvo seksualno iskustvo?

0. GOBAC: Išao sam u drugi razred osnovne škole, igrali smo se doktora u podrumu, ja sam bio doktor, a ona pacijent.

A. NOVAK: Drugi osnovne? Cisto sumnjam da se dećkima u tim godinama uopće dize?

D. GOBAC; Kako ne! Pa ti pojma nemas! Ja sam vec u prvom osnovne drkao. Pa čekaj malo, daj se druži s mlađim dečkima... E, ovo sigurno ne buš napisala! No dobro. Onda je ona meni pokazivala neke stvari koje do tad nisam vidio i mogu ti reći, iskreno sam se začudio, jer nigdje nisam vidio rupicu. Ništ od tog nije ispalo, jer meni je bilo vrlo dosadno. Jedno par godina nakon toga nisam imao iskustava, a prva ozbiljnija iskustva imao sam u osmom razredu. No to su već bile drame. Radiš ti to, al nemaš pojma kaj radiš, pa sam tek negdje sa šesnaest počeo u tome uživati. Nakon toga sam se razlaufao. Dosta rano sam uletio u sve to jer sam se stalno družio sa starijima, mada sam imao i društvo među vršnjacima. No nikad se nisam izričito družio samo s jednima ili samo s drugima. U to vreme sam se upoznal sa Slamingom, koji je imao 26 i bio osam godina stariji od mene. Nama je bilo dobro, baš smo se našli. Ma kaj... pola njegove generacije je bilo glupo ko kurac u to vreme, a ni meni nije nešto bilo blistavo s mojima. Uostalom, Slama bu ostal dječarac do kraja života, i ja isto tako.

A. NOVAK: Pratiš li što se u posljednje vrijeme novo pojavljuje na muzićkom tržištu?

D. GOBAC: Ne. Nemam ti ja pojma. Nije da sam totalni fah idiot... ma, jesam, ali ne u toj mjeri da mogu slušati samo rock'n'roll, blues i dobar hard core. Sjednem si pa gledam MTV — pa to je kurac od muzike. Zdrave muzike ima jako malo i mora se nekaj desiti da se to vrati.

A. NOVAK: Uzmimo za primjer zagrebaćku scenu. U posljednjih, barem pet godina nije se pojavio niti jedan kvalitetan bend koji obećava dobre pjesme i dobre svirke.

D. GOBAC: To je istina. Neki mlađi bendovi pokušavaju svirati, neću sad nikoga spominjati, jer se odmah svi uobraze čim pročitaju svoje ime u novinama. Blago sam razočaran svima. Svidaju mi se samo jedni klinci, neću, kažem, reći njihovo ime, ali jako su jako mladi. Još ne znaju svirat ali jako obećavaju. Nek si malo pogađaju. Sad bu se ziher posvadalo njih deset: to smo mi! Ma tko zna kaj bu od njih za godinu dana, mladi su i možda od toga ne bu ništa ostalo.

A. NOVAK: Čekaj, pa i vi ste bili mladi, pa ste ipak izgurali do kraja.

D. GOBAC: Ali to ne znači da se mora i njima isto desiti. Pa mi smo jedni od rijetkih idiota koji su se grčevito lovili za svoju furku. Gledam neke mlađe bendove koji odlaze u kurac jer im se furka topi kao da je od šećera. Trebaju skužit da moraju preživit i skužiti to kao nešto što u životu treba postojat. Kod mene je to bilo jako čudno, celo vreme sam znao kaj će se desit. Znao sam da je to dobro, da je to znam i da je to u meni. Uvijek sam u životu pokušavao raditi samo ono što želim i osnova mog življenja je da uživam u tom kaj volim i da jednog dana, makar otišao u tri kurca, raspao se ili eksplodirao nasred ulice, budem zadovoIjan sa svakom sekundom do te eksplozije. Bilo je tu zbilja groznih i ekstremno groznih stvari, ali i estremno dobrih. Mislim da se moja priča da tako dobro uvalit u bilo koji holivudski kliše. Bio sam na zadnjem dnu i po zadnjim sranjima, ali i na lepim mestima i da sam jako daleko došao u nekim stvarima. Na samom dnu: bez dinara u džepu, na cesti, bez socijalnog, ideš u školu, imaš sklonosti ka porocima, svi misle da si zadnji idiot. Za mojih 26 godina desilo mi se stravično puno stvari.

A. NOVAK: Kako si izgurao školu?

D. GOBAC: Moja je škola bila veći problem mojim roditeljima nego meni. U osnovnoj sam bio vrlo dobar, a u srednjoj sam, kao, prošao s tri, a maturirao s odličnim. Kad sam to rekao mojoj staroj, morao sam to dvaput ponovit da je uvjerim. Iskreno se začudila. Škola nije nikakvo mjerilo. Od sve te škole kaj sam završio jedino šta mi koristi je osnovna, što sam naučio pisati. A ovo poslije bilo mi je apsolutno nepotrebno. Da mi se sad vratit u osmi razred, uštedio bih četiri godine života. Pet. Jednu sam opao. E sad to ovisi kako ti želiš živit život, kakvi su roditelji oko tebe.,. Moje moram pohvalit pred svima, jer su uvijek bili jako dobri prema meni i uvijek su me pustili da si sam krčim svoj put. Tu i tamo sam imao frke kad bih otišao predaleko u nekakvim sranjima. Iz porodice sam srednjeg staleža, nikad nismo imali preveć love i živili smo jedan najnormalniji građanski život u kojem su oni najnormalnije postupali sa mnom. Stari je jednom bio na koncertu kad smo svirali u Zaprešiću, a stara nije nikad — ne može ona podnijeti tu buku. Ma ja ti njima tu i tamo sve ispričam, ali ne bi me uopce smetalo da dodu na svirku.

Arlena NOVAK

NET ROK ARHIV - WWW.SVIRAM.COM